Bernski planinski, ili Bernski planinski, pas, je vrsta psa koja se, prema brojnim istraživanjima, čuvao još tokom vremena rimske imperije. U to vreme, Bernski planinski pas se uzgajao u predelima oko Berna, negde ispod planinskih Alpa.
Prema nekim zapisima, tačna lokacija tadašnje uzgajivačnice je bila okolina grada Burgdorfa, ali, zbog toga što je Bern bio i ostao znatno poznatiji i značajniji grad u svakom pogledu, ova rasa je dobila naziv po njem. Ali, o tom potom.
Danas se bernski planinski psi uzgajaju kao kućne maze, za koje vlasnici kažu da skoro pa nikad i ne laju, veoma su druželjubivi, uvek raspoloženi za igru i nova poznanstva, a, iako izuzetno krupan, nikako ne uliva strah, već poziva na pružanje ljubavi i deljenje radosti.
Osim što je poznat kao prava maza, naširoko, pa i na našim prostorima, bernski planinski pas se uzgaja i kao pas čvar, tačnije kao čuvar i gonič stoke, zaštitnik vlasnika, a koristi se i za vuču i kao spasilac ljudi zarobljenih u ruševinama i dubokim jamama.
Prosečan životni vek bernskih planinskih pasa iznosi između 7 i 12 godina, a rasa je brižnom klasifikacijom jedinski standardizovana.
Istorija
Kao što smo pomenuli na početku ovog teksta, bernski planinski psi su postojali još od vremena starih Rimljana i pretpostavlja se da se u prvi mah u rimskoj vojsci koristio kao borbeni pas, koji je za neprijateljske borbene redove predstavljao strah i trepet.
Pretpostavlja se da duže od 2000 godina predstavlja i vernog pratioca i pomagača poljoprivrednika, kojima je služio za čuvanje stoke, za vuču i kao gonič i čuvar stada. U starija vremena, bernski planinski pas se uzgajao u okolini današnjeg Berna, a, po jednom zaseoku i kafani koja se zvala Durrbachler je najpre ova rasa i dobila ime, koje je kasnije promenjeno.
Nakon što su se oformili kinološki savezi, ljubitelji i specijalisti za pse, koji su na vreme uvideli značaj bernskog planinskog psa kao zasebne rase, su 1889. godine odlučili da osnuju prvi klub ljubitelja i odgajivača pasa, kako bi očuvali i standardizovali ovu i ostale autohtone rase pasa.
Prve izložbe, iliti smotre, pasa su održane 1902. godine. Nakon toga je sledeća izložba održana 1904. godine, da bi, nakon poslednje izložbe, 1907. godine, tog novembra, nekoliko odgajivača pasa rase bernski planinski pas iz okoline Burgdorfa, na čelu sa profesorom Albertom Heimom, odlučilo da okupi sve svoje pse i napravi klasifikaciju i izvesno vreme kontroliše uzgoj ovih pasa, kako bi se oformila jedna čista i jedinstvena rasa. U čast tome je osnovan i Schweizerische Durrbachklub.
10. aprila 1910. godine je održana izložba bernskih lovačkih pasa, na kojoj je učestvovalo 107 jedinki, koje su klasifikovane po izgledu, stasu i po karakteru. Sve jedinke koje nisu odgovarale postavljenim kriterijumima su izbacivane iz priploda, tako da je stvorena rasa kakvu danas poznajemo, bernski planinski pas, koji se danas koristi i kao mazuljavi i emotivni kućni ljubimac, tako i kao pomoćnik u najkriznijim situacijama.
Kod ovih pasa je još interesantno i da mogu da podignu i povuku teret koji je čak 10 puta teži od njih.
Karakteristike
Bernski planinski psi važe za veoma drage i druželjubive pse. Veoma je strpljiv i dobrodušan, uvek blag i privržen vlasnicima, a naročito je blag i pitom kada je u blizini dece. Sa drugim kućnim ljubimcima uglavnom nema nikakvog problema, već je i prema njima, kao i prema ljudima, izuzetno zaštitnički nastrojen.
Ova rasa psa važi za izuzetno inteligentnu rasu, koja veoma lako pamti nove komande, koje rado izvršava. Uživa da bude od koristi, a veoma retko laje. Ipak, ukoliko oseti da je neko od članova njegove porodice ugrožen, postaje izuzetno žestok i agresivan.
Bernske planinske pse treba dresirati od malena, kako bi naučio da funkcioniše sa ljudima. U svakom slučaju je on izuzetni strpljiv i dobrodušan i mahom vlasnici nemaju nekih naročitih problema sa njim.
Bernski planinski pas, zahvaljujući duploj dlaci i samom organizmu izuzetno dobro podnosi hladnoću i rado spava i napolje. Ipak, ukoliko Vi živite u stanu ili kući bez dvorišta, bernski planinski pas će se lako prilagoditi Vašem načinu života.
Izgled
Bernski planinski psi važe za “pitome divove“. Uglavnom spadaju u srednje do velike jedinke, mada je sve individualno. Mužjaci bernskog planinskog psa su uglavnom visoki između 61 i 71 cm i njihova težina varira od 35 do 55 kg, dok su ženke nešto manje – visine između 56 i 66 cm i idealne težine, u zavisnosti od jedinke, između 30 i 50 kg. Odnos visine i dužine bernskog planinskog psa iznosi 9:10, što ga stavlja u grupu kompaktnijih pasa.
Bernski planinski psi imaju jak kostur i medveđu glavu. Od napred i iz profeila je gornji deo glave blago zaobljen, dok je čeona brazda slabo izražena. Njuška je snažna i srednje dužine, crna. Oči bernskog planinskog psa su kestenjaste, sa dobro priležućim kapcima. Uši su im trouglaste, blago zaobljene, a u stanju mirovanja su ravno priležuće. Telo ovih pasa je snažno i kompaktno, grudi su široke, sa jasno vidljivim predgrudima, dok su leđa čvrsta i ravna. Slabina je kod bernskog planinskog psa veoma široka i snažna, dok su sapi blago zaobljene.
Bernski planinski pas ima relativno dug rep, koji dopire najmanje do skočnog zgloba. Relativno je kitnjast i u stanju mirovanja, u potpunosti je opušten, dok se tokom kretanja podiže iznad leđa ili blago pada na njih.
Prednje i zadnje noge su paralelno postavljene, udaljene međusobno. Butine su prilično duge, a šape kratke, okrugle i zatvorene.
Dlaka bernskog planinskog psa je dupla, tačnije ispod ovog krzna koje se vidi, postoji još jedan sloj ispod, što iziskuje dodatnu negu i češće češljanje psa, jer je veoma velika verovatnoća da će se dlaka umrsiti i ućebati.
Dlaka je duga, nekada ravna, a u nekim slučajevima talasasta. Svaki bernski planinski pas ima tri boje – crnu, žutu i belu. Ovi psi imaju crnu dlaku oko očiju, na ušima, leđima, do polovine nogu i na repu, dok je belom bojom prošaran od temena po sredini, pa sve na dole preko grudi i na dnu šapica, dok su prelazni delovi između crne i bele površine braon boje.
Nega
Iako izuzetno izdržljiv i sa jakim imunitetom, postoje bolesti koje veoma lako napadaju organizam bernskog planinskog psa i ugrožavaju njegov život. To je najpre rak, a zatim ga veoma blisko prati i reuma. Skoro polovina pasa planinske rase na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država i Kanade uginu baš zbog pojave raka ili, pak, nekog skeletno – muskulaturnog oboljenja, među kojima se najčešće govori o artritisu, displaziji kukova i slično.
Bernski planinski pas je izuzetno nežan, zbog čega mu se mora posvetiti posebna pažnja. Najduži zabeleženi životni vek kod ovih pasa je u Engleskoj, u kojoj je pas uginuo sa 15,2 godine, 2004. godine, a imajući u vidu da je 11 ljudskih godina ekvivalentno 100 psećih, ovaj pas je imao negde oko 150 godina.
Mladi
Ženka bernskog planinskog psa prosečno okoti između 4 i 8 štenaca. Na samom početku shvatite da su bernski planinski psi veoma nežnog zdravlja, zbog čega se njihovo zdravstveno stanje mora pažljivo pratiti.
Ove pse morate redovno voditi na sve zakazane vakcine, koje će Vam veterinar zakazivati po nekoj već ustaljenoj šemi, a, s obzirom na veličinu, ove pse je potrebno voditi i na ultrazvučne preglede kukova, koji se obavljaju u 6. i 12. mesecu života, kako bi se odmah isključila sve oboljenja skeletno – mišićnog sistema.
Klasifikacija
Bernski planinski psi spadaju, prema klasifikaciji F. C. I. – a, odnosno Međunarodnog kinološkog saveta (Federation Cynologique Internationale), u II grupu, zajedno sa šnaucerima, molosima, pinčerima i švajcarskim pastirskim psima, u trećoj sekciji.
S obzirom da je, dokom formiranja rase, uložen veoma značajan trud da se dobije unikatna i savršena rasa, bez ikakve mane, u kojoj svaka jedinka ima u potpunosti ista obeležja, kada se bernski lovački psi vode na izložbe i različita takmičenja, sudije postaju izuzetno rigorozne. U tim slučajevima se gledaju sve manje psa, do najmanjih sitnica. Sudije su najrigoroznije u sledećim slučajevima:
- Rascepljen nos;
- Osnovna boja koja nije crna;
- Više boja na telu od tradicionalnih 3 – crne, bele i braon;
- Buljave oči;
- Kratka dlaka;
- Mužjaci moraju imati 2 potpuno razvijena testisa, koji su spušteni u skrotum.
Pored ovih, značajnijih “grešaka“ bernskih planinskih pasa, neretko se javljaju i sledeće anomalije:
- Mlitava leđa psa;
- Uvijen i čudno postavljen rep;
- Lak kostur;
- Ektropija, odnosno stanje oka, u kom se ivica jednog od kapaka okreće na spolja;
- Entropija, ili stanje oka, u kom je ivica jednog od kapaka okrenuta ka unutra;
- Ortodotski poremećaji, kao što su podgriz ili predgriz;
- Odsustvo zuba, osim M3 (trećeg molara), 1 ili 2;
- Strme sapi;
- Izuzetno kovrdžavo krzno;
- Beli tragovi na gornjoj strani vrata;
- Previše široka lisa;
- Preduboki beli tragovi i iznad šapa;
- Crne tačke ili mrlje na belim delovima krzna;
- Pigmentisana koža ispod krzna;
- Slab temperamet, koji odstupa od standarda;
- Izražena plašljivost;
- Ukoliko pas pokazuje znake agresije.
U zavisnosti od izraženosti ovih simptoma, bernski planinski psi mogu imati smanjen broj bodova na takmičenju ili, pak, u nekim slučajevima bivaju i diskvalifikovani sa takmičenjima i izložbi.
Iskustva
Bernski planinski psi važe za jedne od najpoželjnijih pasa za čuvanje. Ukoliko biste upitali bilo kog vlasnika ove rase da li bi se opet odlučili da očuvaju psa ove rase, sa više nego očiglenim entuzijazmom bi Vam dali pozitivan odgovor.
Najradije se ovi psi čuvaju u domovima u kojima postoji i široko dvorište, u kom će oni moći da potroše svu svoju energiju i budu svakodnevno na svežem vazduhu, ali su i izuzetno prilagodljivi ljudima, te, ukoliko se rad sa njima započne od malena, bernski planinski psi se lako navikavaju i na život u stanu ili kući u sklopu koje nema dvorišta. To, ipak, znači da će vlasnici imaju veću obavezu oko šetanja istog.
Vlasnici bernskih planinskih pasa ih naročito hvale kada se radi o njihovom odnosu sa malom decom, prema kojoj pokazuju izuzetno veliku dozu strpljenja i tolerancije, zbog čega ih i deca obožavaju i skoro ih se pa nikada i ne plaše. Sa druge strane, roditelji ne moraju toliko da brinu, kao u slučaju drugih pasa, da li će pas u nekom momentu loše reagovati na ponašanje deteta i možda postati agresivniji.
Zbog toga će, ukoliko nekada poželite da u svoj dom primite i neku izuetno veliku mazu, svi odgajivači i poznavaoci ove vrste najpre preporučiti baš bernskog planinskog psa.
-Cena-
Cena bernskog planinskog psa zavisi od nekoliko faktora – njegovog zdravlja, starosti, pedigrea, papira i, naravno, samog vlasnika.
Ukoliko biste ovog momenta počeli da tražite po internetu oglase za kupovinu kućnih ljubimaca, uvideli biste da je suma koju biste u ovom trenutku izdvojili za bernskog planinskog psa između 50 i 250 eura.
Naravno, ukoliko pas ima bogatiji pedigre i potiče iz neke ozbiljne odgajivačnice, koštaće Vas više, dok će vlasnici bernskog lovačkog psa, koji ovu rasu čuvaju isključivo kao kućne ljubimce, štence prodaju i za između 50 i 100 eura.
Psi se uglavnom prodaju pročišćeni od parazita i vakcinisani, ali morate imati u vidu da je svakoj od tih vakcina potrebna i eventualna revakcinacija, o kojoj će Vas već obavestiti.
Izvor: ljubimci.org